Nema snažnije ideje od one kojoj je došlo vreme.
U vinariji Aleksandrović – zavičaju srpskog savremenog vinarstva – to, bez sumnje, znaju.
Nimalo slučajno, ovu sjajnu izreku sam citirao još jednom na svom blogu, pišući o događaju u čijoj organizaciji je ogromnu ulogu imala, pogađate, vinarija Aleksandrović.
Nepogrešivo, dakle, osećajući duh vremena, ova vinarija je pozvala tridesetak nas – aktivnih u cyber svetu (uglavnom na Tviteru) − da ih posetimo. Taj dan (prošla nedelja), imao je sasvim prigodno, digitalno ime: #Aleksandrovic #WineUp
Bilo je – divno.
Bilo je sadržajno, poučno, precizno, sjajno organizovano. A opet, bilo je opušteno, udobno i nenametljivo. Bila je to, zapravo, neka vrsta pokazne vežbe: tako to rade veliki.
Dočekao nas je Sale Marinković. Uvek energičan, agilan, nasmejan. Šarmantan. Čovek koji odaje utisak nekoga ko drži sve konce u rukama.
Obilazak je počeo tamo gde počinje svaka ozbiljna vinska priča. U vinogradu.
Sklon sam ponekad, zavaljen u svoju udobnu fotelju, dok vrtim vinsku čašu i uživam u nekim odličnim vinima, da zaboravim na značaj teških i veoma važnih (najvažnijih?), zemljanih radova u vinarstvu. Vlado Juričić, glavni za ovaj segment u vinariji Aleksandrović, ne samo da me je podsetio na njih, već je učinio da mi čitava ta priča bude veoma zanimljiva i bliska. Učinio je, zapravo, nemoguće.
Posle Vlada – Darko Bogdanović, tehnolog u vinariji. Poznajem čoveka već neko vreme, ali ovo njegovo lice je bilo velika novost za mene. Briljantno, napisah negde. Samouveren, opušten, stručan, jasan, strpljiv… proveo nas je kroz vinariju i sve faze proizvodnog procesa vina. Kao i Vlado, podsetio nas je koliko, zapravo, toga ne znamo i koliko toga još svi mi možemo da naučimo.
Ostatak dana obeležio je bogat ručak, uz degustaciju osmočlane Trijumf reprezentacije. Kroz sve njene raskoši − boje, mirise i ukuse − vodio nas je sada već legendarni somelije Stevan Rajta. Znalački, prepoznatljivo, intrigantno. Dok, ispijajući vino, slušate tog čoveka, čini vam se da znate sve o ovom piću. Svi genijalni potezi deluju lako, sve dok ne pokušate to kod kuće…
Ipak, degustaciju je obeležilo nešto što, iako ne nosi ime Trijumf, sluti na jako, jako dobro. Na vrhunsko. Naime, zahvaljujući ljubaznosti i velikodušnosti domaćina, sasvim ekskluzivno smo dobili priliku da probamo i Rodoslov 2012, još uvek sakriven od očiju šire vinske javnosti. Dovoljno da se, po ko zna koji put tog dana, osetimo privilegovanima.
Na kraju ovog fenomenalnog druženja, kada me je Boža Aleksandrović, vlasnik vinarije, zamolio da mu iskreno kažem kako mi se sve ovo dopalo i da li je nešto moglo da bude bolje, odgovorio sam potvrdno:
“Naravno da je moglo bolje. Uvek nešto može bolje.”
Boža me je pogledao u oči i pitao: “Šta?”
“Ne znam.”
P. S. Veliko HVALA na fotografijama, Mina!