Anatomija jedne lažne dileme − odgovor Zlatku Živaniću

U svom tekstu od pre dve nedelje, moj drug Zlatko Živanić, u vinskim krugovima poznat i kao Zlatco, polemiše sa nekim stavovima koje sam izneo u tekstu o Kremenu 2015, vinarije Matalj.

Zlatko je veoma zanimljiv lik u vinskom svetu Srbije. Odličan komercijalista, po mom mišljenju. Zaista odličan. Posvećen, promišljen, šarmantan, sugestivan. Uporan. I, kao neko ko iz te perspektive posmatra stvari, za mene vrlo zanimljiv sagovornik.

Ali, sledstveno tome – a u ovom njegovom tekstu se ta činjenica potpuno razgolićuje –  (nazivam ga njegovim imenom, nema razloga da izmišljam neke kvaziduhovite i pomalo potcenjivačke nadimke, kao na primer, šta znam… Cvrca?) – Zlatkov pogled na vino je ograničen upravo tom istom perspektivom. Naime, dok je za mene vino strast, hobi, inspiracija, prostor za neprestano učenje, za njega je – roba. On vino prodaje, posmatra ga tržišno i tu se negde otprilike priča završava.

Zbog svega toga, Zlatkov osvrt na moj tekst ima nekoliko ozbiljnih nedostataka i nelogičnosti. Krenimo redom.

Najpre, ona lažna dilema iz naslova… Zaista ne znam kako stoje stvari po mesarama, ali za vino znam: potencijal za odležavanje je svakako kompliment, važna stvar i, bez sumnje, odrednica kvaliteta. Nikakva zabluda, kako Zlatko želi da sugeriše.

Druga je stvar što se u Srbiji vino generalno na tržište pušta prerano, jer imamo puno malih vinarija koje su primorane da – zbog kontinuiteta ponude − stalno  izbacuju nova vina, u ne baš savršenoj etapi njihovog razvoja. Može li se, na kraju krajeva, i sâm Zlatko zakleti da isto to nisu radile ili ne rade vinarije kod kojih je (bio) angažovan? Da baš on neka takva nije preporučivao?

Verovatno svestan slabih nogu na kojima stoje njegove teze, Zlatko ide i korak dalje. Nateže, da tako kažem, argumente. Recimo (čak stavlja i pod navodnike!) podmeće mi reči “vino nije spremno, ali ima potencijal”. Ne! Ja to nigde nisam napisao. Štaviše, napisao sam “daleko od toga da nisam uživao, ali…” Da, uživao sam. U Ž I V A O. Da li bih za 4 godine uživao više? Sigurno. Ali, zapravo, sjajno je kad naletiš na vino koje je spremno za uživanje u njemu, a još ima i dobar potencijal za starenje. Jer, nije ovde reč o nekom sasvim, sasvim mladom ksinomavru čiji su tanini predominantni i preoštri. Ne, u mom tekstu je reč o  jednom mladom, ali sasvim lepom i elegantnom vinu. Prevedeno na jezik one simpatične Zlatkove doskočice o Moniki Beluči, ova “Monika” nema 9 godina, već ima 22 godine. Da li biste se bunili…? Ja ne.

Onda, još jedno friziranje činjenica – Zlatkovo pitanje kakve veze ima potencijal ako bocu otvaramo večeras? Pa, nikakve, zaista, ali gde sam ja napisao da govorimo o vinu koje otvaramo večeras? Nasuprot tome kažem, ako ga imate, čuvajte ga…

Sve ovo, siguran sam, što sam napisao, Zlatko zna. I još mnogo toga što sam prećutao, da ovaj tekst ne bi bio predugačak.

Ali, tako vam je to sa odličnim trgovcima. Oni vam sve vreme – prodaju. Priču, robu, sebe. Svoje tekstove. Prodaju vam ono dobro, ali i ono loše, jer i to loše treba prodati. I ne obaziru se uvek mnogo na činjenice. Jer, šta zna target šta je činjenica? Brojevi su tu važni. Lajkovi. Šerovi. Pozitivni komentari. Profit.

Tako, nekako važna postane i baba, i njena komšinica Mica, i Parovi – u tekstu o, zamislite, potencijalu vina za odležavanje.. Tako i neko vino postane Cvrca, čak i kad je Kremen.

Zlatko je odličan komercijalista. Komercijalni direktor, ili tako nekako. I kada piše o tome kako da se dobro spremite za vinski sajam, pažljivo ga čitajte,  jer taj zna.

O tome koliko koje vino vredi, ipak, pitajte one koji u vinima ne vide  pûku robu, a u vinarijama za koje ne rade − konkurenciju.

 

 

Foto: www.ru.dreamstime.com

 

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.