Krajem marta na Kopaoniku je, u hotelu Grand, održan još jedan Winterfest. Četvrti po redu.
Nije bilo treme. Bilo je snega, dobrog vina, dragih ljudi. Nešto manje vinara, nešto više izlagača iz sveta gastronomije.
Ove godine, sajamski deo Winterfest-a održan je u Sali Kopaonik, u novoizgrađenom i veoma lepo uređenom delu hotela Grand. Pored ovoga, po običaju, ovaj festival vina i skijanja obilovao je bogatim dodatnim programima, panelima i diskusijama. Ta vrsta programa je već na neki način postala srž Festivala, koja njegovom lepršavom osneženom licu i te kako daje crtu ozbiljnosti.
Ipak, Winterfest 2016. Je otišao i korak dalje.
Kako sam i nagovestio − još u samim najavama Festivala bila je uočljiva mnogo snažnija, rekao bih, gastronomska komponenta. Sasvim logičan i prirodan čvrst zagrljaj vina i hrane desio se, dakle, i ovom prilikom na Kopaoniku, i to, pretpostavljam, kao direktna posledica ovogodišnje saradnje Winterfesta sa Color Press Grupom. S obzirom na to da Color Press Grupa stoji iza više gastronomskih konferencija održanih u Srbiji (Foodtalk, Food is great…) i izdavač je i – u mnoštvu drugih časopisa − srpskog izdanja časopisa Džejmija Olivera (Jamie), sasvim je logičan i ovaj gastro pečat koji je utisnuo na ovogodišnje izdanje Winterfesta.
Iako je ova gastrokomponenta, bez sumnje, obogatila čitav Festival, treba reći i da je napravila jedan problem i sada je pravi trenutak da se organizatorima uputi neka vrsta dobronamernog apela ili molbe da ubuduće preduprede sličnu situaciju. Reč je o tome da je – verovatno u želji da se program i ponuda učine atraktivnijima − na nekim štandovima organizovana i priprema hrane koja se služila posetiocima. Ovo je dovelo do pojave jakih mirisa u sali, što je u izvesnoj meri omelo degustaciju vina zbog koje je, verujem, najviše posetilaca i prispelo na Winterfest 2016. Uživanje u vinu i snažni mirisi, jednostavno, ne idu zajedno, bilo da je reč o hrani, cigarama, parfemima… Iskreno se nadam da će se do sledeće prilike naći neko bolje rešenje za ovu vrstu ponude
I ove godine su, svakako, najzanimljiviji bili paneli. Bilo ih je svakojakih: o prodaji vina, marketingu u vinarstvu, ljubavi prema pripremanju hrane, različitim nacionalnim kuhinjama… Bili su zanimljivi, intrigantni, inspirativni. Atraktivni. Polemički. Onakvi kakvi paneli i treba da budu. Na trenutke i – veoma burni.
Burno je bilo i „na marginama“. Ni tu nas Kopaonik nije izneverio. Kafane, restorani, muzika… Jutarnja prepričavanja kopaoničkih noćnih zgoda. Mamurluka. Pospanosti. I željnog iščekivanja svake naredne večeri.
A kad smo već kod željnog iščekivanja… Kad pada sledeći?