Razmišljam sad nešto, Winterfest baš ima neki nezgodan termin… Prošle godine se završio svega nekoliko dana pre mog odlaska u Veronu na Vinitaly, a ove godine mu je kraj bio preblizu Salona vina u Kragujevcu. Da moji tekstovi o ovom sjajnom festivalu više ne bi ovoliko kasnili, moraću da s Natašom (organizator festivala, prezime poznato redakciji) vidim da čitavu stvar ubuduće pomeri nekoliko dana ka početku marta.
Šalu na stranu, u ovom elektronskom svetu u kom događaji traže skoro trenutnu reakciju izveštača, mi skloni snažnim impresijama kojma je neophodan i period “smirivanja tla” − kasnimo. Posebno kad nam je raspored ovako gust, jelte.
I ovogodišnji Wintefest je, dakle, probudio snažne impresije. Već sam pisao o tome koliko je ovaj festival značajan za mene lično, a i ove godine je potvrdio da je jako bitan i za čitavu vinsku scenu Srbije. Prevazišavši – još prošle godine – ambicije pukog vinskog sajma na kojem se samo degustira vino, i Winterfest 2015. je, u stvari, bio jedna ozbiljna višednevna konferencija o vinu i aktuelnostima u vezi s njim.
Pametna odluka organizatora da smanji broj panel-diskusija je omogućila da može da se isprati čitav program, a da se istovremeno niko ne oseti uskraćenim za uživanje u divnom ambijentu hotela Grand i Kopaoniku (ove godine) veoma izdašnom kada je sneg u pitanju.
Smanjivanje kvantiteta nije – a nisam to ni očekivao − dovelo do smanjivanja kvaliteta diskusija. Naprotiv, čini se da su ovogodišnje diskusije bile za korak bliže odgovorima od onih prošlogodišnjih. Nisu sve bile ni podjednako dinamične ni podjednako zanimljive svakome od nas, pa ću dozvoliti sebi da izdvojim dve koje su meni bile posebno atraktivne. Prva se se bavila značajem stručnosti i nauke u sferi proizvodnje i ocenjivanja vina, a druga vinskim takmičenjima i njihovom značaju. Ono što ih izdvaja je, pre svega, polemičnost i aktivan odnos prisutnih prema diskusiji. Kada predviđeno vreme za neku diskusiju “proleti” i ispostavi se kao prekratko za sve reakcije koje sama diskusija pobudjuje, to je siguran znak da je čitava stvar uspela.
Da je Winterfest na odličnm putu govori i sve veći broj prisutnih i “normalnih”, tojest “nevinskih” medija. Nepogrešivo osećajući puls vremena i svakodnevni rast udela vina i vinske kulture u srpskoj svakodnevici, mainstream mediji su, zajedno s nama ostrašćenima, krenuli put Kopaonika.
Pisati o ovom festivalu, a ne pomenuti svojevrsni afterparty koji se dešavao na nekoliko lokacija širom Kopaonika, značilo bi ogrešiti se o činjenicu da se i ovom prilikom, maltene, mislilo na sve. Ne sećam se imena tamburaških bandi, pisao sam ranije. Sećam se svetala, sećam se muzike, vriske, prelepih žena, odlične hrane i, naravno – vina. Sećam se (mislim da se sećam) zamagljene raspojasanosti sveta koja čini da imaš osećaj da ovde dan nikada ne prestaje i da sutra počinje potpuno neprimetno.
I ove godine su se, na Winter fest-u, dani završavali neprimetno, kao što su i počinjali.
Biće toga i dogodine.
