Iza ove priče, kao što to biva sa mnogim dobrim pričama, stoji – strast.
Strast nas mnogih.
Od samog početka je ta ideja o mešavini vina i snega imala zavodljivu aromu. Kada je konačno dobila svoj oblik, znao sam da moram da budem njen deo.
Kopaonik je umeo da nas dočeka. Martovski sneg se isprva, na početku uspona, pojavljivao stidljivo i retko, kao buke koji se postepeno otvara u čaši. Onda je postajao sve jasniji, postojaniji i čistiji. Sudeći po nasmejanim licima mnoštva turista koje smo sretali na putu ka hotelu “Grand”, taj sneg je i za njih značio uživanje. Sve je vodilo dobroj završnici.
Sam WinterFest je započeo baš onako kako treba, otvaranjem flaše penušavca. Trajao je dva dana, sasvim dovoljno da se obiđe svih tridesetak štandova izlagača, onih bez kojih prvi korak (a prvi korak je, kako reče Nataša, često već polovina puta) ne bi bio ovako uspešan. Garden sala je na trenutke bila premala da primi sve koji su želeli da prisutvuju degustaciji. Čaša je ponekad bilo nedovoljno, a bilo ih je dosta. Dosta je bilo i poznatih lica, javnih ličnosti. Naravno, „srpski Davos“ je u toku. I mi na WinterFest-u smo, nekako, njegov deo. Ipak, najveću pažnju mene, okorelog “grobara”, privlači Sale Đorđević. Prva pomisao mi je da ga zamolim za fotografisanje, ali odustajem kada vidim koliko mu je neprijatna gužva koja se stvorila oko njega. Nema veze, majstore, odmori se. Posle one „trice“ u Fuenlabradi, zaslužio si. Nemam fotografiju s tobom, ali imam sećanje na dečaštvo koje si mi ti oslikao.
Kako prolazi vreme, postaje sve toplije. Sve je više onih koji su dan proveli na ski-stazi. Prepoznajem ih po tamnim, opaljenim licima i belini oko očiju. Smeju se, nazdravljaju. Jezici i dijalekti se mešaju: srpski, italijanski, slovenački, engleski. Ekavica s jekavicom. Svi smo tu. Nemam pojma o skijanju, ali mi to ne smeta da razgovaram o njemu. Neki student, Slovenac, priča mi kako se sjajno provodi i kako je na stazi odlično. Nema gužve, kaže, ski-liftovi su novi, kapaciteti uvećani. Snega ima dosta, nekad prirodnog, nekad veštačkog. Mnogo je bolje nego pre nekoliko godina. Moraš sutra na stazu, kaže mi on, na skije. Ne znam kako da mu objasnim da je moja „vožnja“ ipak ovde, na zatvorenom, i da sam, ma kako to čudno zvučalo, s vinskom čašom stabilniji, pa se samo smeškam i klimam glavom. I okrećem priču na Šimčiče i njihova vina. O tome ipak znam malo više.
Bez sumnje, najveselije je na bilo na štandu vinarije Čoka. Četiri lepe devojke zaokupljaju pažnju muških posetilaca. Nekako vino lakše klizi kada ga one sipaju. Nekako gužva tu dođe kao nešto prirodno. I smeh. Mnogi od nas su te večeri dobili njihov osmeh, ili fotografisanje s njima, svojevrsne trofeje muškim sujetama. Ipak, samo sam ja (volim tako da mislim), na poklon dobio i nadimak. Diksi, Bojana, Marina, Nataša, voli vas vaš Merlo.
I “na marginama” WinterFest-a, kako bi to rekli današnji novinari, je vruće. Ski-staze su odavno u mraku, žičare miruju, ali Kopaonik i dalje “kuva”. Možda čak i burnije nego danju. Prihvatam poziv ekipe iz Čoke da druženje nastavimo i po završetku, za njih, radnog dana.
Ne sećam se imena kafana. Ne sećam se imena tamburaških bandi. Sećam se svetla, sećam se muzike, vriske, prelepih žena, odlične hrane i, naravno – vina. Sećam se (mislim da se sećam) zamagljene raspojasanosti sveta koja čini da imaš osećaj da ovde dan nikada ne prestaje i da sutra počinje potpuno neprimetno. U nekom uglu, u nekoj od kafana, ponovo vidim onog Slovenca. Podiže rakijsku čašu, nazdravlja nekome nevidljivom, jedva stojeći na nogama. Prijatelju, izgleda da nećeš sutra ni ti na stazu, pomislim uz smešak. Kopaonik te je skroz uzeo pod svoje.
Iza ove priče, kao što to biva sa mnogim dobrim pričama, stoji – strast.
Strast za pronalaženjem novih strasti.
Otuda i ja na WinterFest-u, prvom po redu. Strast koja traje, kako kažu prijatelji iz “Plantaža”. Jedva čekam sledeći mart. Jer ja sam našao još jednu.