Moj prvi Vinocom.
Nije prvi koji sam želeo da posetim. Ni drugi, ni treći. Ipak, uvek je nekako – iz najrazličitijih razloga – uspevao da mi izmakne, da mi se izmigolji iz vinskog rasporeda.
Konačno, ove godine, u pravo vreme na pravom mestu. Na, rekao bih, najvećem regionalnom salonu posvećenom vinu i gastronomiji.
Sjajan osećaj. Toliko toga novog, nepoznatog. Neistraženog. Toliko puta suočavanje sa predrasudom da poznajem glavne hrvatske “igrače” i etikete. Toliko sitnih bisera u džepovima, po povratku kući.
Malo su ta dva dana. Malo bi bila i da sam bolje pripremljen zaronio u tih nekoliko sala sa štandovima. Ovako, pomalo stihijski, vođen ličnim osećajem, verovatno sam pri izboru štandova kojima ću prići morao da se oslonim na sreću. Izgleda da sam je imao.
Odlično organizovano. Sasvim korektna komunikacija sa organizatorima, akreditovanje bez poteškoća, bez filozofiranja i praznih priča. Bez dilema oko toga da li vinski mediji uopšte treba da dobiju akreditaciju.
Na svakom štandu spiter. Spiter! Ne tegla, ne kofa, ne bokal. Spiter. Još uvek malo poznat deo pribora na srpskim vinskim festivalima.
Ipak, ono što mi se najviše dopalo jeste odnos prema tzv. “oranž” i prirodnim vinima. Nisam pronašao ni jedno koje je tehnološki neispravno. Sva su bila zdrava, čista. Jednostavno, izgleda da “oranž” ili “prirodno” u Hrvatskoj nije izgovor za tehnološki neispravna vina.
Na samom kraju, poslastica.
Zahvaljujući, naime, intervenciji sjajnog uticajnog Saše Špiraneca, vinskog novinara, uspeo sam da “uskočim” među 12 privilegovanih prisutnih na odličnoj radionici-degustaciji vina iz amfora vinarije Tomac. Nesvakidašnje iskustvo i svojevrsno pomeranje granica.
Preostaje mi čekanje narednog novembra.
