Kada sam prošle godine − osvrćući se na srpski Grand tasting i kritikujući ružan i neprofesionalan odnos organizatora ovog vinskog skupa prema predstavnicima vinskih medija – napravio poređenje sa događajem istog imena ali mnogo slojevitije strukture, u organizaciji Vinarta, nisam ni slutio da sam se zapravo nehotice ogrešio o organizatore ovog sjajnog zagrebačkog, mlađi bi rekli, iventa.
Naime, upoređujući odnos prema predstavnicima medija, negde sam napisao da za srpsku verziju nismo dobili ni akreditacije, a da smo u Hrvatskoj imali gotovo sve. I upravo je u ovome moj greh: nisam imao predstavu koliko to gotovo sve može biti nadmašeno, unapređeno i još bolje i velikodušnije.
Da stvar bude izazovnija, ovogodišnji, peti po redu Grand tasting u Laubi – najbolji do sada, tvrde i upućeniji od mene! − došao je u po organizatore veoma neugodnom trenutku: u Hrvatskoj su se pojavili prvi registrovani zaraženi koronavirusom, i nad život u ovom kraju Evrope nadvila se atmosfera neizvesnosti, otvorila se mogućnost eventualne zabrane održavanja ili otkazivanja i, uvek neugodnog i nepredvidivog, kolektivnog straha koji bi broj posetilaca mogao da desetkuje, a samim tim i poruši čitavu konstrukciju ovog tradicionalnog zagrebačkog okupljanja vinara i enofila iz regiona.
Na sreću, ispostavilo se da je posećenost bila sjajna, a vinske radionice u okviru ovog višednevnog programa odlične.
Šlag na torti je – kada već govorimo o odnosu prema medijima – bilo studijsko putovanje organizovano za grupu vinskih novinara i blogera sa nekoliko kontinenata, a čiji sam deo imao čast da budem i sam.
I ne, ne radi se ovde samo o tome da smo proveli nekoliko divnih dana u Zagrebu, a potom po Istri, da smo posetili nekoliko sjajnih vinarija poput Koronike, Benvenutija, Kozlovića, Rožanića…, da nam je upriličen i lov na tartufe od strane firme Miro tartufi, da smo degustirali Ipšina vina, ali i maslinova ulja, da smo uvek na raspolaganju imali sjajne Sašu, Anu, Elviru i ostale koji su bukvalno „ginuli“ oko svakog našeg, pa i najbanalnijeg zahteva, da smo imali obezbeđen smeštaj u sjajnim hotelima…
Ne, nije ovde (samo) reč o udobnostima koje smo dobili i u kojima smo zaista uživali 5-6 dana. Ovde je, zapravo, mnogo, mnogo više reč o viziji organizatora, o širini zamisli i ideje da treba promovisati Hrvatsku i njenu raskošnu vinsku ponudu. O činjenici da se zahvaljujući svemu ovome širom sveta zalepršala priča o hrvatskim vinarijama i vinima, o malvaziji i teranu, o gostoljubivosti i profesionalizmu.
Ovde je, u stvari, reč o pokaznoj vežbi kako se to radi, čak i kada je dosta teško i neizvesno: profesionalno, promišljeno, velikodušno, mudro. Kao što rekoh, vizionarski.
Jer, ako već hoćeš da se zoveš Grand, moraš grand i da razmišljaš.
Bravo, Vinart!
fotografije iz Laube: Rene Karaman
ostale fotografije: privatna arhiva
