Jedna od meni omiljenih misli o pisanju – koju stalno pripisujem Dostojevskom, mada nisam baš siguran da je njegova – glasi: O čemu god da pišeš, pišeš o sebi.
Pogrešno prevedena na srpskovinski, često se razume kao: O čemu god da pišeš, piši o sebi.
I tako, svako malo, imamo priliku da čitamo razne hvalospeve o projektima (to se danas tako kaže) o kojima se u superlativima izjašnjavaju oni koji iza dotičnog projekta upravo stoje, da ne kažem projektanti. Bilo da je to vino, vinski festival, dizajn etikete ili nešto deseto, često se, čitajući ova neodmerena divljenja sopstvenoj personi, zapitam da li smo autor i ja pili isto vino, posetili isti sajam, videli istu etiketu…
Da, pisanje na internetu nam daje izvesnu moć, manju ili veću, ali nam, valjda, majku mu, osećaj za moral i lepo vaspitanje daju i neki osećaj mere i težnje da se koliko-toliko odupremo prirodnoj ljudskoj potrebi za (neumerenom) samopromocijom. Posebno, ako ta promocija podrazumeva i, khm, alternativne činjenice, što reče onaj Tramp onomad.
Pošto, dakle, nisam pristalica pričanja i pisanja naširoko o sopstvenim delima, nisam – verovatno suprotno očekivanjima velikog broja čitalaca – pisao o prethodna dva Salona vina u Kragujevcu.
Moj udeo u organizaciji prvog bio je, dozvoliću sebi ovu ocenu, veliki. Kod drugog Salona moja uloga je već bila mnogo, mnogo manja, ali i tada sam mislio da nisam ja taj koji treba da iznosi ocene o njemu.
Nedavno je održan i treći kragujevački Salon vina, i po prvi put nisam u njegovoj organizaciji imao baš nikakvu ulogu. Tako su se stekli uslovi da se – iako je reč o mom omiljenom Salonu, koji ću na neki način uvek doživljavati kao „svoj“ – napokon napišem i ja neku reč o tome i da pokušam da iznesem uravnotežen i odmeren stav o ovoj važnoj vinskoj manifestaciji.
Odmah na početku treba reći: i ovaj Salon vina u Kragujevcu, treći po redu, nesumnjivo je doživeo uspeh.
Vinski viteški red Šumadije, organizator ove smotre koja je, čini mi se, već postala „štih“ u špilu vinskih događaja, uspeo je ove godine da dovede čak šezdesetak vinarija, što je mnogo više od prošlogodišnjeg, a čak tri puta više od prvog kragujevačkog Salona vina.
Zaista, teško je bilo setiti se relevantne srpske vinarije koja tog dana nije imala svoj štand u Sali I hotela Kragujevac, a tercirale su im i neke male, egzotične vinarije, uz poslovičnu podršku nekoliko vinskih giganata iz regiona.
Sva ova brojna, a mnoga zvučna vinska imena s ovih prostora okupila su i veliki broj posetilaca. Ono što mene posebno raduje jeste, sa jedne strane, mnoštvo novih lica, a s druge, sasvim dovoljno poznatih enofila koji nisu iz Kragujevca i koji su svojom pojavom doprineli mom ličnom osećaju da se nalazim na nekom od sličnih događaja koji se održavaju u Beogradu.
Kragujevac je, bez sumnje, pustio korenje na vinskoj karti Srbije.
Međutim, pošto pripadam školi mišljenja koja vrednost nekog sajma ili salona procenjuje više po dodatnom programu nego onom osnovnom, izlagačkom, imam potrebu da skrenem pažnju na neke stvari koje su u tom segmentu malo… pa… škripale.
Kako smo već navikli, i dodatni program je bio veoma ambiciozan: ukupno 5 radionica i predavanja, koje su privukle veliki broj zainteresovanih posetilaca. Kada se uz to doda da je u okviru Salona, mada dan ranije, svečano otvorena i sjajna međunarodna izložba karikatura Viva Vino, jasno je da je organizator veliku pažnju usmerio i na ovaj segment Salona, što svakako zaslužuje priznanje..
Međutim, i letimičan pogled na satnicu bio je sasvim dovoljan za pretpostavku da to neće baš tako lako ići. Prekratko vreme za radionice, prekratko vreme u kojem bi članovi Asocijacije somelijea Šumadije (koji su, inače, imali nemerljivu ulogu u realizaciji dodatnog programa) trebalo da pripreme salu za narednu radionicu i, konačno, samo jedna sala za sve to… za rezultat su imali velika kašnjenja i odstupanja od programa, što, konačno, dovodi do razočaranja posetilaca i izneveravanja njihovih očekivanja i planova.
Pomenuto kašnjenje je, naime, dovodilo do svojevrsne šah pozicije u kojoj bi se zainteresovani našli, razapeti između čekanja ispred vrata sale u kojoj su radionice i želje da probaju što više vina u izlagačkom prostoru.
Ipak, ono što je najviše zasmetalo potpisniku ovih redova je (a pišem ovo na osnovu jedine radionice kojoj sam prisustvovao) nedopustiva, ali zaista ne-do-pu-sti-va činjenica da izlaganje predavača petnaestak puta bude prekinuto ulascima u salu i izlascima iz nje svih onih nezainteresovanih ili nedovoljno zainteresovanih posetilaca. Činjenica da se organizator nije pobrinuo da spreči ovakvo ponašanje nevaspitanih i neodgovornih pojedinaca u mnogome je uticala na tok radionice, na koncentraciju predavača i posetilaca i, sledstveno, na kvalitet same radionice. I da, bacilo je ozbiljnu senku na organizaciju Salona.
Nekako mi se čini da je, i to sa izvesnom dozom zabrinutosti moram da primetim, onaj prvi Salon vina u Kragujevcu bio najbolje organizovan. Iako me apsolutni brojevi izlagača i posetilaca demantuju, moj utisak je da naglo povećanje interesovanja aktera za ovaj sjajni događaj u srcu Šumadije pretvorilo u jedan poveliki (preveliki?) zalogaj za koji Vinski viteški red Šumadije mora da nađe neke nove, oštrije zube. Da li će to biti neki veći prostor, bolja ventilacija, manje ulaznica, dvodnevni salon (što odavno zagovaram), više sala za radionice ili samo realniji apetiti, ostaje na mojim drugarima iz Reda. Meni ostaje samo da apelujem na njih da razmisle o gorenapisanom.
Da bi me shvatili na pravi način, poručujem im još samo da je ovo ista ona vrsta apela koju sam im isporučio i onda, u predvečerje prvog Salona, kada su me poslušali u vezi s nekim važnim stvarima, na zadovoljstvo svih nas koji volimo vino.
foto: Predrag Marković (Vinske ture)