sortni sastav: muskat hamburg, merlo i kaberne sovinjon
prosečna cena: 500 din.
Nedavno sam, a nije prvi put, dobio zamerke da sve češće pišem o vinima koja su skupa i koja su, nažalost, van finansijskog dometa većini ljudi, ili, − mislim da je više o tome reč – većina nije dovoljno motivisana da izdvoji određenu sumu za bocu vina, čak i ako bi mogla. Ova motivisanost je usko povezana sa znanjem o vinu, razvojem vinske kulture i svešću o tome koliko jedna boca iole dobrog vina mora da košta i da smo, srećom, onaj period u kojem se pod vinom podrazumevala boca nečega što košta 200 dinara ostavili daleko iza nas. Ubeđen sam da čak i ljudi koji imaju dovoljno novca često misle kako je 700, 800… 1 000 dinara za bocu nekog vina previše, a da uopšte nisu upoznati sa stvarnom vrednošću istog, i sa svim onim stvarima koje utiču na cenu.
S druge strane, mora se i to reći, na tržištu ima dosta precenjenih vina, a tu opet dolazimo do razvoja vinske kulture i nekom vrstom vinskog obrazovanja: što je više vina koja probamo, lakše ćemo doći do toga koliko smo spremni da izdvojimo za nešto što nam prija, a iskustvo u degustaciji uz malo učenja će nas dovesti i do procene samog kvaliteta vina i svesti o tome da neke stvari ipak ne mogu da koštaju 200 dinara, ali da ne bi morale da koštaju ni 1 000…
Obaveza svih nas koji se na nešto ozbiljniji način bavimo vinom je da onima koji nemaju ambicije veće od toga da jednostavno uživaju u nekom vinu pomognemo da se kreću kroz ovu šumu informacija. Pored opisa vina i ličnih utisaka koje objavljujem, ja to dodatno pokušavam da radim i rubrikom Preporuke.
Ipak, moram reći da moji kritičari s početka priče jesu u pravu. Sve dublje i dublje ulaženje u svet vina neminovno dovodi i do sve češćeg dodira sa boljim (i skupljim) vinima, kao i do podizanja lestvice u smislu onoga šta pijem i o čemu, sledstveno, pišem. To je dakle, neka vrsta logičnog procesa, ali pokušaću da u svom radu na blogu ne zaboravim ni one koji u vinski svet tek ulaze, ili koji, jednostavno, ne mogu ili ne žele da na vino troše puno novca.
Ovaj (pre)dugački uvod je, zapravo, izazvan jednim rozeom koji me je oduševio. Zapravo, vino je dobro, ni manje ni više, ali u kontekstu odnosa cene i kvaliteta je – sjajno! Nešto kao Madžićeva „bakica“ iz 2011.
Novi član Tikvešove linije Alexandria: Rosé 2015:
Moderno, tehnološki odlično urađeno.
Nežan miris, ali jasan. Svež. Crveni grejp i narandža.
I u ustima svežina. Rashlađujuća, voćna. Dobre kiseline − stabilni podijum na kojem slast polusuvog rozea pleše svoj energični ali odmereni i neopterećujući ples.
Alkohol (12%) malo van balansa, izraženiji više nego što je to ovakvom vinu potrebno.
Miris se lepo razvija u pravcu cveća. Završnica sasvim pristojna, donosi grejpovsku gorčinu.
Prvo sam pomislio: sasvim dobar roze. A onda sam saznao koliko košta…
Preporuka! Ovolika!