foto: ICE/ITA
Prijatelju,
Nemoj pogrešno da me razumeš, ali ražalostilo me je tvoje zadnje pismo, u kojem kažeš da se tvoj boravak u Italiji bliži kraju. Naravno, jedva čekam da se sretnemo i već sada vidim da će naši naredni susreti biti ispunjenim dugim vinskim razgovorima, ali ne mogu da se otmem utisku da smo nekako nedovoljno iskoristili vreme koje si proveo u Italiji i da nisam uspeo da ti kažem o njenim vinima sve što sam želeo. Zbog toga, žurim da ti ispričam još priču-dve, dok si još tamo. Tako mi je nekako lepše.
Jedan od pojmova koji ćeš neizostavno čuti kada je italijanska – a i svetska – vinska scena u pitanju jeste i – Kjanti (Chianti).
Ako za Toskanu možemo da kažemo da je vinski centar Italije, onda za Kjanti svakako možemo da kažemo da je vinsko srce Toskane. Kjanti je, ako tako mogu da kažem, najvinskija reč kada je Italija u pitanju.
Region Kjanti se nalazi, rekoh, u Toskani, između Firence i Sijene. Vina iz ovog dela Toskane se pominju još u 13. veku. Tada je Kjanti podrazumevao uži geografski pojam od ovog danas i poklapao se sa onim što danas nazivamo Chianti Classico. Zato ćeš često čuti da je „Kjanti klasiko“ zapravo jedini pravi Kjanti, što u izvesnom smislu i nije netačno. On je svakako jedna od najvažnijih vinskih oblasti u Italiji.
Tradicija proizvodnje vina u ovoj oblasti je starija od Rimskog carstva. Postoje podaci – seti se mog prvog pisma – da su još Etrurci uzgajali vinovu lozu, proizvodili vino, pa se čak bavili i kalemljenjem loze i stvaranjem hibrida. Fascinantno, zar ne?
Pošto su u 20. veku vina iz Kjantija postala toliko tražena da njihova količina nije uspela da zadovolji sve potrebe tržišta, vina sa oznakom Kjanti su počela da se proizvode i u okolnim regijama. Da bi sačuvali prepoznatljivost, vinari iz „pravog“ Kjantija su osnovali udruženje Consorzio Vino Chianti Classico, čiji je zaštitni znak crni petao.
Italijanska vlada je 1967. godine donela zakon koji propisuje sortni sastav vina iz Kjantija: 70% sanđoveze, a 10 do 30 procenata su morale da budu zastupljene bele sorte, malvazija i trebjano. Vremenom se udeo belih sorti smanjivao, da bi 1995. godine postalo legalno da se kjanti proizvodi isključivo od sanđovezea. Danas, minimalni udeo sanđovezea za kjanti klasiko je 80, a za običan kjanti 70 procenata, a bele sorte se više ne koriste u ovim kupažama. Danas sanđoveze može da se meša sa lokalnim sortama kolorino, kanajola, crna malvazija…, ali i sa internacionalnim sortama: merlo, kaberne sovinjon, širaz.
Ako si čuo za kjanti, svakako si čuo i za supertoskance.
Supertoskanska vina predstavljaju poznatu kategoriju vina, nastalu kao plod pobune vinara iz Kjantija, koji nisu želeli da se povinuju pravilima vezanim za upotrebu belih sorti u vinima Kjantija. Oni su prvi počeli da eksperimentišu sa intenacionalnim sortama, kao i sa upotrebom barika. Upravo zahvaljujući njihovom pionirskom delovanju, zakonska regulativa u Italiji trenutno dozvoljava proizvodnju kjantija kakav danas poznajemo.
Nadam se da te je ova priča inspirisala da, dok si još tamo, probaš i neki kjanti. To nije vino poput primitiva, nije toliko masivno i koncentrovano, voćnije je, svežije, razigranije i svakako zaslužuje tvoju pažnju.
Ne možeš se nazvati enofilom ako nisi probao kjanti. A idemo ka tome, zar ne?
Tvoj Pepe
(Ovaj tekst je deo promotivne on-line kampanje o italijanskim vinima u okviru V nedelje italijanske kuhinje u Srbiji, u organizaciji Italijanske agencije za spoljnu trgovinu ICE/ITA, u saradnji sa Ambasadom Italije.)
