sortni sastav: smederevka (85%), italijanski rizling, sovinjon blan
cena: oko 600 din.
Kao čovek koji nije nešto mnogo (čitaj: nije skoro uopšte) vezan za tradiciju i takozvane „tradicionalne vrednosti“, nisam pristalica ni davanja imena „po babi“ sistemu. Ni bebama, ni vinima. Srpska vinska etiketa, kao što sam to već pisao, boluje od „viška poezije“, a srpsko vinarstvo i vinogradarstvo – od viška tradicije. Svako kome je deda pojeo deset kilograma grožđa iz sopstvenog vinograda danas se poziva na „bogatu vinogradarsku i vinarsku tradiciju“, zaboravljajući pritom na decenije diskontinuiteta koji je od te tradicije za današnjicu ostavio – pustoš. Ko je tome doprineo i koliko su sami vinari krivi za to, drugo je pitanje.
Da budem iskren, ovo „Milosija“ mi je baš tako zazvučalo, kao ime „po babi“. (U međuvremenu sam saznao da je gospodin Madžić zaista dao vinu ime po svojoj babi, što, rekoh, nije bilo teško pretpostaviti.) Neka ovo bude kraj dela o predrasudama.
Naime, ispostavilo se, neočekivano, da je ova Milosija jedna sasvim, sasvim živahna „bakica“. 🙂
S obzirom na to da je belo vino, iz 2011, iz (pretpostavljam) u tehnološkom smislu skromnijeg podruma –vrlo iznenađujuće.
Boja sveža, zdrava, jako prozirna bledožuta, sa zelenkastim odsjajem, Na etiketi piše „maslinastozelena“, ali ne bih se složio s tim.
I na nosu – svežina. Tačnije, nalet kiseline, odlučan, ali prijatan. Htedoh reći „udar“, ali to bi bila prejaka reč…
Herbalni tonovi. Zelenkaste arome. Veoma prijatan, mada ne naročito kompleksan miris. Blag, osvežavajuć.
Nigde starosti.
Kako se zagreva u čaši, biljne arome prepuštaju dominaciju voćnim.
Telo lagano. I u ustima kiseline dobre, pouzdane. Kruška… Taman dozrela. Na nepcu blaga gorčina, tek u naznakama.
Lagano, nepretenciozno, pitko i zanimljivo vino. Nezahtevno, ali − bez sumnje − sasvim solidno.
* * * * *
Naravno, čitajte etikete. Procenjujte, pretpostavljajte, zaključujte. Ipak, i kada pomislite da možda treba drugačije − uvek, uvek dajte šansu onome što je u boci. 🙂