prosečna cena: 1 600 din.
I dan-danas mi je malo smešno… Sedimo u degustacionoj sali vinoteke Wine&Pleasure i degustiramo prokupce za Vino&Fino magazin. Slepa degustacija, kao i uvek. Velika pažnja se poklanja tome da nemamo pojma koje vino nam je u kojoj čaši.
Kao što uvek radim na kraju tih degustacija, kada otkrijemo koje se vino krilo iza kog broja, posebno obratim pažnju na vina koja sam najbolje ocenio.
I gledam… „moja“ 92 boda otišla su vinu broj 10, a to je… vinarija Kostić?!
A?!
Ko je , bre, ovaj, Kostić, pitam naglas. Mislim, nikad čuo… Mislim, da nije neka greška?
Nije bila greška. I ne samo to, utisak koji sam imao tada, ostao je isti posle svake degustacije ovog vina.
Kostić je, rekao bih, na srpsku vinsku scenu ušao, da tako kažem, „nogom u vrata“. Vinom, naime, lišenim svakog foliranja. Bez glačanja, bez zatezanja, bez onog brzog pospremanja tik pred dolazak gostiju.
Čista rustika na nosu. Intenzivnost, izvesna grubost, bez finih manira. Snažno, prodorno tamno voće (šljive, kupine), začinjeno mentom, biberom i diskretnim ali primetnim animalnim valerima. I slatkastom vanilom, koje je, ipak, bilo previše na Kostićevoj paleti.
Telo puno. Tanini… sjajni! Čist puder!
Struktura ukusa raskošna, bogata. Dosledna očekivanjima koje miris izaziva. Voćnozačinska.
Završnica odlična. Duga, pretežno začinska, slojevita.
I tako vam pričam… Nema tu nikakve greške.
Sad čekamo narednu berbu jer, kako se ono beše kaže: Pisac se ne postaje prvom, nego drugom knjigom.
Jedva čekam da prođe ovo napolju, pa da skoknem do biblioteke…