Veliki sa malima, jaki sa slabima. Oni kojima ne treba niko drugi s onima koji još uvek ne mogu sami…
Ovako sam – pre nešto više od godinu dana – definisao stvaranje Udruženja vinara Šumadije i ono što je u tom trenutku, po mom mišljenju, bio njegov najveći značaj. Tada, na samom početku i nekog svog ličnog angažmana u onome što ponekad nazivam vinskom javnošću Srbije, nisam mogao ni da pretpostavim da ću već u skorijoj budućnosti imati priliku da se neposredno uverim kako u praksi funkcioniše ta sjajna ideja o udruživanju šumadijskih vinara.
Zbog toga, poziv Nemanje Arsenijevića − vlasnika vinarije Arsenijević – da prisustvujem sastanku Udruženja čiji je on, ovoga puta, bio nominalni domaćin i organizator – predstavljao je za mene veliku čast, ali i veliku obavezu.
Tako je, dakle, putem prisustva nas dvojice počastvovanih tim pozivom − Nenada Andrića (vinovnik.rs) i moje malenkosti − i gorepomenuta vinska javnost našla svoje mesto na ovom okupljanju. Bila je to prilika da se izbliza uverimo kako funkcionišu točkići mehanizma zvanog Udruženje vinara Šumadije. Bila je to prilika da se na praktičnom primeru uverimo u istinsku snagu i značaj ideje sloge i međusobnog poštovanja i uvažavanja.
Bez obzira na veličinu prečnika, svaki zupčanik u tom časovniku ima svoju ulogu, bez koje ni kazaljke na njemu ne mogu krenuti napred.
Ima neke simbolike u tome što, eto, imam priliku da pišem baš o okupljanju vinara Šumadije u organizaciji vinarije Arsenijević. Veliki sam poštovalac ove vinarije. Ona ne spada, svakako, u grupu velikih i vodećih vinarija Šumadije, ali jeste predstavnik novog talasa šumadijskog vinarstva, nova snaga koja je već prvim izdanjima iz svog podruma pokazala velike ambicije. Tu mislim na njihov veoma, veoma dobar sovinjon, koji je jako brzo privkao pažnju na sebe, kao i na atraktivni, zavodljivi polusuvi šardone. Njihov merlo,od kojeg lično najviše očekujem, tek će dobiti mesto na ovim stranicama. Osim što predstavlja svežu krv u šumadijskom vinarstvu, vinarija Arsenijević je simboličan primer jer ̶ što nije nikakva tajna ̶ veliki deo prerade svojih vina obavlja u obližnjoj, mnogo većoj i mnogo bolje opremljenoj, vinariji Aleksandrović, od koje dobija veoma veliku podršku.
Oni kojima ne treba niko drugi s onima koji još uvek ne mogu sami…
Zato je bilo i nečeg pomalo svečanog prošlog utorka u restoranu Vožd u Topoli ̶ gde je nastavljen mnogo manje formalan (ali ne manje važan) deo druženja ̶ u tome što smo degustirali vina Nemanje Arsenijevića. Pored onih već poznatih, probali smo i neka sasvim, sasvim nova, praktično još nedovršena, ali rečita u smislu njihovog potencijala.
Da, bilo je i nečeg pomalo svečanog osećati se delom jedne velike, važne plemenite priče.