Izgleda da Festival šumadijskih vina baš nema sreće s klimatskim prilikama. Dok je prošlogodišnji, prvi po redu – posle odlaganja zbog katastrofalnih poplava – održan pod udarima kiše, ovogodišnjem je „dodeljen“ jedan vreo dan, sa svojih trideset pet ili nešto više stepeni Celzijusovih.
Ipak, uprkos tim faktorima na koje se ne može previše uticati, pa tako ne vredi ni žaliti se na njih, treba reći da je i ove godine festival sasvim uspešno priveden kraju.
Kao što te − što je davno napisao Teofil Pančić − piscem ne čini prva, već druga objavljena knjiga, tako te i festivalom načini tek drugo „izvođenje“. Sledeći ovu logiku, sa sigurnošću možemo da tvrdimo da Festival šumadijskih vina sasvim sigurno prerasta u jednu lepu tradiciju, pre svega zahvaljujući veličini ideje i vizije koje stoje iza stvaranja Udruženja vinara Šumadije, organizatora Festivala.
Iako je iza nas, a vinara posebno, jedna teška vinogradarska godina, ovogodišnji festival šumadijskih vina nije prošao bez, imajući u vidu tu činjenicu, veoma prijatnih iznenađenja iz berbe 2014.
Ipak, ono što najviše raduje je napredak u organizacionom smislu. Veoma mi je drago što su neke dobronamerne sugestije i primedbe koje sam ja – i ne samo ja − izneo na račun prošlogodišnjeg festivala, doprle do onih kojima su i bile upućene. Ove godine je, tako, bilo sasvim dovoljno hrane (što besplatne, što one koju je trebalo kupiti), vode, ali i više hladovine za posetioce. Ove godine je, tako, sam prostor zaista lepog dvorišta Kraljevske vinarije, kao i onaj oko njega, mnogo bolje iskorišćen.
Kuriozitet Drugog festivala šumadijskih vina svakako predstavlja činjenica da ga je otvorenim proglasio gospodin Aleksandar Karađorđević, ličnost posebno, rekao bih, omiljena u Topoli i okolini.
Na manifestaciji otvaranja svoje mesto je našao i Vinski viteški red Šumadije, koji – posle više nego uspešno organizovanog Salona vina u Kragujevcu, u aprilu ove godine – dobija sve veću pažnju i sve veće poštovanje od strane srpske vinske javnosti, kao i samih vinara.
Na samom kraju, da se vratim na početak priče. Na izmenjene, sada već teško predvidive vremenske (ne)prilike. U tom smislu, daću sebi slobodu da organizatorima Festivala predložim da, počev od naredne godine, ova manifestacija počinje u popodnevnim časovima i da se završava nešto kasnije nego do sada. Jer, poslednja 2 sata ovogodišnjeg izdanja su bila izuzetno prijatna. Trebalo nam je samo malo svežine večeri, uz sjajna vina, da zaista uživamo.
A, da, i Pere Džoa.
P. S. Izvinjavam se što, zbog tehničkih problema, ovaj tekst objavljujem bez fotografija.