Vidiš, ovde će da bude muzej.
Kada, obilazeći vinariju, u prvoj prostoriji u koju te domaćin uvede čuješ ovu rečenicu, malo se zbuniš. Mislim, mnogo se zbuniš.
Očekuješ burad, to je u redu. Novu, staru, punu, praznu… Francuski hrast, slavonski, kalifornijski… (u ovom slučaju: srpski). Prosto znaš da to mora da bude tu negde. Očekuješ podrum, hladan i mračan. Možeš da očekuješ ogromne tankove od inoksa, i to mu dođe logično. Moderne, sve sami rade. Dobro, možda i skulpturu Kraljevića Marka od vinove loze ispred vinarije. Znaš ono, gde je Marko, tu je Šarac, a gde su njih dvojica, tu je i – vino. I oni onda po principu „pola-pola“… Svi znate tu priču. Sve to (možeš da) očekuješ. Ali, nekako ne očekuješ baš − muzej.
Ali, kada ipak čuješ tu rečenicu, i kad vidiš deo eksponata koji čekaju da bude izloženi, onda ti je prosto jasno gde si došao. Tačnije, jasno ti je kod koga si došao. Nisi došao samo kod vinara, nisi došao samo da kušaš ono što oni proizvodu i da vidiš kako to proizvode. Shvatiš, došao si u goste ljudima koji su sebi zadali određenu misiju. I sve ti to bude jasno već u prvih pet minuta.
Kad smo već kod eksponata za muzej, pošto će deo postavke predstavljati i neke stare a važne knjige iz oblasti vinogradarstva i vinarstva, voleo bih da joj bude dodato i kapitalno delo Zaharija Orfelina Iskusni podrumar. Kad bolje razmislim, ne bi me čudilo da već i jeste…
Osećaj u vezi s misijom ovih ljudi me nije prevario.
Ovde, naime, u vinariji Despotika, negde između Smederevske Palanke i Smedereva – u selu Vlaški Do − ništa nije obično. Sve što sam video, svaka prostorija u koju sam ušao, sve je vodilo jednom jedinom zaključku: ovi ljudi imaju viziju i na sve su mislili.
Jedna od stvari koja mi je brzo zapala za oko je veoma dosledno zamišljena i do kraja ispričana priča o vizuelnom identitetu 
vinarije. Despotika ovde, Despotika onde. Na svakom mestu gde je to bilo zgodno. Nema mnogo vinarija koje su ovom segmentu poslovanja poklonile zasluženu pažnju.
Na ovakvom mestu, utisci se zaista smenjuju velikom brzinom. Taman sam se „oporavio“ od muzeja, stigoše me čudne table okačene po plafonima. Darko, moj ljubazni domaćin i vodič, priča mi kako u vinariji nije moglo da se razgovara od eha, a ove viseće naprave su rešile problem, jer upijaju zvuke i stišavaju buku.
Mene, ljubitelja umetnosti, posebno su opčinili „vinareli“, slike slikane čime drugim nego – vinom.
Dan smo završili na, po mom mišljenju, najlepšem mestu u vinariji. U stvari, na vinariji, na terasi, vrhu zgrade, s koje sam video „pola Srbije“, a dan baš i nije bio najvedriji.
Uživali smo u vinima, razgovarali, upoređivali…
Da, mnogo toga je ovde u stilu … a zamišljen je monumentalno…. Mnogo toga ovde počinje rečju biće. Biće ovo, biće ono. I nije uvek lako verovati velikim rečima i velikim obećanjima.
Ipak, znate šta… Kada vidite koliko je sve dobro isplanirano, koliko ništa nije prepušteno slučaju i, najvažnije, koliko je sve deo jednog velikog plana i jedne velike zamisli, onda vam je sasvim jasno. Biće.
Invalid Displayed Gallery