sortni sastav: tempranillo, graciano, mazuelo
cena: oko 1500 din.
Nešto nije bilo pošlo kako treba.
Da li je možda temperatura vina bila neadekvatna, ili mu je trebalo još malo vremena u dekanteru (a provelo je tamo oko 4 sata, što bi hrvatski “kolega” Vinopija nazvao ekstremnim dekantiranjem!)… Uglavnom, nasuprot sjajnom punom i kompleksnom mirisu, u ustima je ova španska kupaža imala zamućene, neprepoznatljive arome, iako telo jeste sugerisalo punoću i snagu. Od svega ponuđenog, jedino su kiseline bile jasne i nedvosmislene. Čudno… Lepo osećaš da se radi o odličnom, sadržajnom vinu, ali sve nekako ostaje na tome, nedovršeno, stegnuto, sve samo u fazi obećanja…
A onda su, posle oko pola sata, stvari došle na svoje mesto.
U čaši se sve, slobodno tako mogu da kažem, rascvetalo. I do tada odličan miris postao je još bolji. Zrelo voće (crveno), vanila, duvan, džem… Isprva snažni mirisi, pomalo alkoholno-bockavi i robusni, vremenom su postali uglađeniji i mekaniji. Miroljubiviji. Svilenkasti. Odnekud su se pojavile i trešnje, u pratnji mlečno-voćkaste arome nekakvog krema od… jagoda?
Smoothie.
U ustima… sasvim novo vino! Arome voća dozrele, dovršene. Trešnja jača, duvan manje ljutkast. Slatkasti začini izražajniji. Alkoholnost s početka potpuno nestala. Kiseline i posle 6 godina jake, ali prijatne, umirene. Tanini sjajno uklopljeni, lišeni oštrih ivica. Završnica duga, kompleksna. Sve je kompleksno. Svaki novi gutljaj donosi drugačije senzacije i neko novo uživanje. Razmaci između posezanja za čašom postaju sve duži, gutljaji sasvim mali i, takvi, sasvim dovoljni. Za istinsko uživanje.
Campo Viejo Reserva 2008. je dosad najbolje vino na Zapisima jednog Merloa.
Ne mogu da prežalim ono popijeno na početku. 🙂
Pažljivo sa sjajnim vinima, hoću da kažem. To su, znate, živa bića.